Данас, више него икада, је неопходно подсећати људе да се извор зла налази у духовном свету непомјаника. Духовност није само чистота и добар морал. У најскривенијем делу духа налазе се две супротне стране, а то су светла и мрачна.

О томе је писао Руски Теолог Василије Зенковски (Проблеми Просвете у Светлу Хришћанске Антропологије, Париз 1934, страна 110). Овај дуализам када говоримо о духу, није увек лако препознатљив онима који нису у потпуности упознати са духовним животом, већ још увек брину о спољашњем плитком животу.

Али, како напредујете у духовном животу и како бивате ослобођени од спољашњег живота, то више искушења и духовних грешака има у вама. Са већим духовним висинама, наше добре намере се мешају са лошим намерама.

У већини случајева то зло које се налази при врху исплива на површину. Са победама над стандардним телесним греховима, бивамо искушавани да себе хвалимо и сматрамо да смо много постигли.

Што више дајемо похвалу својим моћима то се више удаљавамо од Бога. Ако је савршенство у самоконтроли и одбацивању телесних грехова онда би многи филозофи, па чак и атеисти били спасени, јер би то значило да се спасење може стећи без Божије помоћи. Чак, иако неко успе да сузбије страсти, заштита од духовног зла је немогућа без Бога, јер без Бога ми ништа не можемо.

Светла страна духовности је понизност пред Богом, а мрачна страна су гордост и одбацивање Бога. Тако да је савим јасно док не прихватимо Бога и док не клекнемо пред Богом и Његовим величанством и молимо за Његову помоћ, светла страна у нама не може да победи тамну страну.

Што више понизности пред Богом то мање гордости у нама и тада светла страна духовности избацује напоље тамну. Савршена понизност значи апсолутно прихватање Бога, то је убеђење да шта год да постигнемо је постигнуто уз Божију помоћ. Такође значи апсолутно одбацивање гордости и убеђења да смо бољи од других и одбацивање убеђења да нам није потребна Божија помоћ и помоћ људи да нешто постигнемо.

Гордост значи одбацивање Бога и људи и потпуна победа тамне стране над светлом унутар човека.

Понизност је најпродуктивнија врлина која доноси највише духовних плодова светлој страни духовности и моралној лепоти. Понизношћу се стиче љубав према Богу и људима, а избацују се из нас велики непријатеље љубави, гордост и мржња.

Понизност и осећања која она доноси нас подижу у сферу тајне покајања. Тада долази до величанствене победе над нашом гордошћу. Али све то захтева велику жртву, јер да би нанели коначни ударац нашој гордости потребно је проћи кроз болну и страшну “операцију” након које наше ја више не постоји и након које је стари мртви човек из нас избачен.

Битност покајања је воама велика, јер тада долази до промене у нашем размишљању и духовном стању и јер тада долази до смрти гордости, а до почетка живота чија је основа понизност.

Технички, сагледавање спољашњих грехова и признавање истих нема битност само по себи, већ онда када дође до покајања и промене у нама која потреса наше цело биће. Тако да је покајање потребно и онима који чине спољашње грехове, али и онима који сматрају себе духовним и који не виде своје пређашње грехове.

Баш у тим љиудима је гордост прогутала понизност па је њима потребан још већи потрес њиховог бића. Онима који себе сматрају интелектуалцима је такође потребно покање као сваком другом човеку, јер је духовно зло више унутра у човеку него ван човека.

Црква нам дозвољава да приступимо новом добу света, односно животу по Васкрсењу, само након победе свелте стране духовности.

 

Извор: Манастир Лепавина

1 COMMENT

  1. Mislim da je greška potencirati nešto što ni u Isusovoj životno filozofiji ne postoji. To što su nekada pisali drugi, meni samo govori kako pojedinci tumače vjeru u Boga i Isusa. Veličanje Boga i Isusa nije mračna strana ako se to radi zarad opšteg dobra među ljudima. Pa to je i Isus radio. Dakle, meni dobra djela ne trebaju zarad mog iskupljenja pred Bogom, nego da bih ispunio Isusovu, tj. Božju misiju, a to je širenje dobra među ljudima. Samo tako možemo da pobijedimo zlo i da nam duše budu čiste. Jer, pazite, mnogi kleče pred bogom i mole se za oprost a iznova i iznova čine zlo ili ne čine ništa da šire dobro, tj. ljubav među ljude, jer ljubav je Bog i samo tako ljudi mogu da nađu svoj mir i blagostanje. Ne treba zaboraviti, Bog je milostiv.
    Naravno, ne treba se ni uzdizati, ali da bi ste širili ljubav i pomogli ljudima da se spasu od zla potrebna je harizma, a sa ćutanjem ništa nećemo postići. Treba hvaliti i vazdizati Boga radi ljubavi i mira među ljudima, a ne činiti to da mu se ljudi priklanjaju radi strahopoštovanja. To me podsjeća na srednji vijek i doba mračnjaštva. Ali s obzirom da je Manastir Lepavina tu gdje jeste ne bi me čudilo da su pokupili i malo rimokatoličke doktrine i njihovih svetonadzora o Bogu. Isusova vjera je čista, neokaljana i potrudimo se da tako i ostane.
    Iskreno, monasi koji ćute i svi oni koji ne znaju da šire riječ Hristovu bojim se da su sve naopako shvatili i čini mi se da su sebični, da sve rade da bi iskupili svoju dušu, a Hrist je svoj život nesebično dao za sve nas, smatram da su se udaljili od Boga. Gdje je tu pravda, Božja pravda. Hrist je svoju ljubav davao svima pa čak i onoj drugoj strani ne bi li je vratio na pravi put. Ćutanje je sebičluk i nepravda prema samome Hristu. Stoga rimokatolički svjetonadzori nisu ono pravo. Namjerno kažem rimokatolički jer katolika ima raznih, a mnogi misle ovako kao i ja. Pa da ne bi ispalo da sebe hvalim, ali mislim da nije nikako pravedno prema Isusu da budemo sebični, nego upravo suprotno, nesebični i požrtvovani u širenju Božje ljubavi jer samo tako možemo pobijediti zlo. I zašto uvijek polazimo od činjenice “Bog ne voli da to radimo” zašto ne bismo razmišljali “Bog nas voli” pa hajde da mu uzvratimo ljubav, ali onu iskrenu, ne zbog svojih ličnih interesa da iskupimo dušu, nego zbog Isusove glavne misije i žrtve koju je podnio, da širimo ljubav. Tada nećemo imati averziju prema drugim ljudima, tek tada nećemo biti gordi, tek se tada nećemo izdizati iznad Boga i drugih ljudi, tek tada ćemo tražiti oprost za svakog grešnika i nesebičnomu pokazivati ljubav Božju, ljubav Hristovu, da ne živimo u zlu nego u dobru. Kada zavolite Isusa tada volite sve ljude i tada se nesebično molite za njih i nesebično im pokazujete svoju ljubav, prosto zato da bi i oni zavoljeli druge ljude i postali nesebični. Jer pokazujući i izdižući svoju ljubav možete nesebično i bez straha da je širite i da ljudima koji ne vjeruju predstavite Boga u svoj njegovoj veličini i da ih navedete da se iskreno u Boga zaljube i da i oni počnu da pokazuju svoju ljubav prema ljudima, samo tako zlo nestaje, nikako drugačije. Moram priznati da sam na svom primjeru iskusio to. Gdje god ugledam da se dešava kakvo zlo prilazim, razgovaram, govorim, molim se, tražim mudrost od Boga i zlo nestaje i zavlada dobro, osjeti se pozitivna energija, ljudi su susretljiviji. ustupaju prednost jedni drugima i slično. Ne shvatajte ovo kao hvalu, znam da će mnogi to da pomisle, nego bolje razmislite da i vi tako nastupate, jer nam je Hrist to i ostavio žrtvujući se za nas, DA ŠIRIMO LJUBAV MEĐU LJUDIMA!!!

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here